Још Косовом влада слаба полутама.
У магли, стрпљиво, на слободу чека.
Неприметно, извори теку долинама,
из којих се ствара снажна, дивља река,

која ће опет Србе да понесе
к’о дивља бујица, што све редом плави,
толико да земља цела се затресе
и да промену велику најави.

Ћуте бројне цркве, древни манастири…
Ћуте и Срби. Ћути сво Косово.
А кад све се тако неприродно смири,
слути на промене и на време ново.

Мудри монаси, дуге, седе браде,
замишљено гледају терор над Србима.
Гледају сва злодела, која им се раде
и колико стрпљења још код Срба има,

а има га јер се памти још и горе,
у времена кад је безнадежно било.
Унуцима стари дедови говоре,
како се у ропству о слободи снило,

чекајући зору, у сред дуге ноћи,
са својом Црквом и вером у Бога,
знали су да зора једном мора доћи,
јер памтише славу храброг претка свога.

Колективно памћење одувек нас краси,
усмена, у народу живи историја…
Зато јасно виде будућност монаси,
знају да ће опет васкрснут’ Србија!

Јер Косово само значи васкрсење
и ново буђење, кад Српство задрема,
а када се пробуде борбеност и хтење,
тад препреке више за Србина нема,

поготово кад се о светињи ради,
а Косово јесте светиња највећа…
Барутним ће мирисом поља да окади,
Косовских јунака војска долазећа.

Срби су чекали и по пет векова,
а камоли неће две-три деценије…
Бориће се за њега, храбро, деца ова,
још крв Обилића изхлапела није!

Јер Косово враћају увек неки нови,
синови и унуци оних што су пали.
Јуриће на Косово, као соколови,
к’о што су им преци, пре њих, јуришали.