Било је јунака од мегдана,
биле су многе мегданџије,
али од нашег Курсуле Јована
сигурно већег било није.

Само у борби један на један,
тридесет четири главе у низу…
Нема га ко би био вредан,
да би Курсули био и близу.

Ко код би Јована изазив’о,
са њим на мегдан излазио,
он би му лако доказив’о
да није ‘залуд чувен био.

Запалио би лулу дувана,
па тако у борбу полако иш’о,
на коњу, прво каса лагана,
а онда би зајуриш’о…

Сабљу држ’о би на рамену,
јурнуо право ка противнику,
који би у њему, у том трену,
видео своје смрти слику.

Од њега није било спаса.
Џаба им пушке и кубуре…
Убрзо, пали би, без гласа,
са коња који и даље јуре.

Победник беше до самог краја.
Не изгуби никад мегдана.
Његове победе, бљештавог сјаја,
сијају у нама до ових дана.