Забрањивали су прецима мојим
да славе Бога кроз сунце и ватру,
ал’ ја, њихов унук, ево, још постојим.
Нису успјели вјеру да им затру!

Бранили су мојим пра-прадједовима
да поштују небо, вјетар, земљу, воду…
али, хвала Богу, ево, још нас има.
Ми ћемо трајати и кад они оду!

Они су мислили да сунце постоји,
и вода и земља…, да послуже њима,
послушно и понизно, њих јаднике, који
сад кукају, у страху, да се мијења клима…

Ругали су нам се, да је наша вјера
безбожничка и да све нам је проклето,
али Световида нико не истјера
из нас, ни сламу, бадњак – дрво свето…

Ми још увијек бојимо и шарамо јаја,
исто к’о и прије хиљада година…
Сваки стари детаљ нам је од значаја,
да би се чувала вјера од старина.

Наше старо знање, као ватра света,
предаје се одувијек, из руке у руку
и свако се држи светога завјета,
да преноси знање сину, ил’ унуку…

Преносили смо га пјесмом и гуслама,
којима дједови још унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака од њих преноси знање на унуче.

Ако Бог да би’ће кога да преноси
оно што се, ево, до сад сачувало,
знајућ’ да ће бити старац сједокоси,
једном, што сад слуша, ово дијете мало.

Док нам је језика и старих пјесама,
које нам говоре о давним прецима,
би’ће части, храбрости и среће у нама…
Чуват’ име и језик, завјет нам је свима!