Ја имам визију нове Србије,
са оном славом из старије’ дана,
гдје ни један човјек заборављен није,
гдје су дјеца безбрижна, срећна, насмијана…

Ја већ јасно видим, да се из сна буде
уснули: храброст, правда и поштење.
Видим да старе и безвољне људе
смјењује, свијетло, ново покољење.

Видим како стид се међу људе враћа,
доносећи са собом понос, поштовање…,
како сваки човјек усправно корача,
како је преваре и биједе све мање,

како жена образ чува породици
и како за дјецу, своју, све жртвује,
како се цијене: сељаци, радници…,
како се земља воли и поштује.

Видим како ничу нови великани,
коријени јаки пуштају изданке,
видим како нестају мозгови испрани,
туђинске: вјере, школе, књиге, банке…

Видим слободу,
нашу власт…,
а они нека оду
бестрага, у пропаст!

Ако, можда, неко, не вјерује мени,
нека сам погледа – сви су пробуђени!