Русијо, ти си још једина нада!
Очи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
једва се држимо још за твоје скуте.

Топи се морал из старије’ дана,
нестаје мудрости, негдашње, из глава,
дјеца нам бивају индоктринисана,
несвјесни, јадни, шта им се дешава.

Они осјећају да нешто не ваља,
ал’ не знају ко је за то кривац прави.
Што више науче, мудрост им је даља:
испиру им мозак на школској настави.

Њима мозак пуне свиме и свачиме
само да би били од суштине даље
и затупљују их, у учења име…
Интелектуалне праве, од дјеце, богаље.

Кога упитати, ко да их научи,
шта је прави живот, шта је мудрост права…?
Не знајућ’ одговор, учитељ се мучи,
питања о томе вјешто избјегава.

Ово мало наде, што на селу има,
ова луча свјетла која срца грије…
што сељаци чуваше, наши, вјековима
једва да се јавно и поменут’ смије.

Русијо, искро, посљедња у тами,
којој су упрте руке милиона
и очи из таме, које свјетлост мами,
паднеш ли још и ти, паст’ ће и сва она

традиција што се чува стољећима,
по којој су истина и Бог изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће једном сунце огријат’ и њега.

Русијо, ако стварно си Русија,
храбрих Запорошких и Донских Козака,
нек из тебе стара слава сад засија,
спаси свијет од Западних окова и мрака.