Русија, нису то тек простране степе,
тундре и мора брезовине,
ни ријеке, величанствено лијепе,
попут: Волге, Оба и Двине…,

ни њено фасцинирајуће пространство,
од краја до краја свијета,
ни Москва, њено величанство,
ни пејзажи, какве нема планета…,

ни Урал, ни Бајкал, ни Сахалин…
Није то ни сјај Петрограда…
Не, то је Рус: мој брат, а њен син
– људи су њена слава и нада!

Та, иста, земља, ма колика била,
без Руса била би тек блиједа сјена.
Без њих она би мало вриједила
– била би к’о лијепа без части жена.

Русија, блиста тек кад се помену:
њени славни Козаци и Невски,
који пронијеше свуд славу њену,
као и Рјепин, Гогољ, Достојевски…

Тек при помену њих, Пушкина, Толстоја,
Шолохова, Горког, Јесењина,
Кутузова и многих других хероја,
схвата се сва њена величина.

Без њих би, можда, могли да је цијене,
са њима она се воли…
Они су чувари љепоте њене,
свједоци њених љубави, боли…