Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Рујну кипа Световида…
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин своје грађевине зида.

Сјеверно Поморје поробљено лежи,
туђи језик зборе унуци хероја…
Никога да славне битке обиљежи,
светилишта, стара, прадједовска своја.

Не памте млади Ранићи, Љутићи…
претке што су понос цијелог Српства били.
Кад ће се из ропства, тешког, једном дићи
да би језик, име, слободу… вратили.

Кад већ говоримо о правди, истини…
ред је да се каже и отетој дјеци:
ко су били прави родитељи њини,
којим су им језиком говорили преци,

каква им је дједовска била вјера стара,
историја, храброг, рода њиховога,
када нису имали другог господара,
осим, са небеса, свемогућег Бога.

Катедрале страшне, што треба да плаше
и да подсјећају на крв, смрт и жртве,
оних који живот у побуни даше,
када смо бројали хиљадама мртве…

Неки су поносни на те катедрале,
све су поноснији што су оне више,
не мислећ’ на претке, за вјеру им пале,
у борби баш с тима што их изградише.

Јесте л’ живи браћо са Балтичког мора!?
Нису ваљда ишчезли ваша част и слава…?
Зар се не сјећате славних: Ратибора,
Јарослава, Никлота, старог Борислава…

Зар вас не занима шта значе имена
мјеста и ликова из прошлости ваше:
Световида, Волоса, Триглава, Водена…
за које од југа до сјевера знаше?