Прави јунак поноси се победом над јунацима,
а презире оне који јуначе се над нејачи.
Такав не би веровао да бедника таквих има,
да им децу убијати у сред рата нешто значи,

а камо ли када се баш о Немачкој војсци ради,
што су себе представљали к’о да часни су јунаци,
па злочин у Крагујевцу сву Европу изненади,
пред стрељачким водом када нађоше се српски ђаци.

Где, немачком, том мајору људскост, част и морал бише,
кад команду воду даде да пуцају у цивиле,
какви га то родитељи несретнога одгојише,
а и оним што пуцаше, где су савест и част биле.

За сва дела и недела на крају сам Господ суди,
али некад казна стигне брже него си мислио,
некад Господ баш одлучи да изврше казну људи:
а убици српске деце, Веселин је џелат био.

Он је знао: за недела, Немца чека казна нека,
за ђаке из Крагујевца, учитеље и цивиле,
али био је нестрпљив, није могао да чека:
срце, глава, а и руке, освете су жељне биле!

Чекао је да се мајор из провода ноћног врати
и тек што поноћ прође, када свако у сан пада,
мајор, с главом под јастуком, у смртноме хропцу схвати:
– И кад ти се чини можеш, немој силит’ се никада!

Смрт у лику Веселина, кроз отворен прозор уђе…
Џелат проста жртва поста и крик запара тишину.
Убиј’о је, би убијен, судбином, сред земље, туђе.
Најслађе је кад убице цивила и деце гину!

Док поносно, ћутке, деца, прихватише Бож’ју вољу,
у смртноме хропцу мајор, дочека смрт пуно гору.
Усправног су чела, деца, пала на свом цветном пољу.
Он, у страху, ноћу, сконча, носећ’ у смрт страшну мору.