Ko s’ ovo jutros vidi na polju,
ko s’ ovo jutros na polju čuje?
Ne čuh muziku lepšu, i bolju…
K’o svemir sav da odjekuje!

To kosci kosama Kosovom kose,
i srpsku pesmu poljem pronose.
Gleda ih sunce, iza kose,
i mome što duge kose nose.

Kos ptica, glasnik boga Kosa,
po kome se Kosovo zove,
veselo skače oko otkosa
i najavljuje dane nove,

dane srpskoga vaskrsenja,
jer Kos se opet na njih smilova,
zbog žrtve novih pokolenja
i žrtve njihovih pradedova.

Sve te svetinje širom Kosova,
sve mnogobrojne bogomolje,
podizaše se uvek iznova
da višnjeg Boga odobrovolje,

da ih od samog Kosa spase,
jer mu dovoljno krvi daše,
toliko krvi od naše rase,
da sveštenici svi postaše.

Svaki je kosovski Srbin sveštenik,
što služi stare Bogomolje,
prinoseć’ vekov’ma na žrtvenik
sve što ima svoje najbolje.

On sav se život moli i služi,
ne samo za Srbe, već za svet celi,
samo da Kosu san produži,
da novi ratovi ne bi počeli

i zato ostaje kad je najteže
i kad daleko svaka je nada.
Za Kosovo ga dužnost veže
i vera koju ima i tada.

Ko će to od nas, drugih, hteti…!?
To nisu ljudi k’o ja i ti,
oni su redom ljudi sveti…
Greh je se s njima porediti!

Drugi su bezbedni, dok oni gore,
stradaju teško, ali traju,
za sve nas molitvu Bogu tvore …
Svoje živote za Srpstvo daju!

Što im je teže, jače pevaju,
da sve ih bolje čuje nada,
a i da sreću podsećaju
da je živela i tu nekada.

Stare se pesme svuda ore!
Pevaju deca, ljudi i žene,
dok se nebesa ne otvore
i dok se vreme ne okrene

i ču Gospod te ode njemu
i odluči da vreme menja,
da kraj dođe lošem svemu
i da radost za pokolenja!