Vi samo idite, ja ovde ostajem!,
bile su reči Ćirković Miloša.
Spreman sam da glavu za Kosovo dajem,
braniću ga, dok me ima, od ološa.

Ovu su mi zemlju ostavili preci,
ovu kuću ovde ostavi mi deda…
Ti idi, spasi se, na vreme uteci,
al’ meni se moje ostaviti ne da…

Neće nekažnjeno ovo da skrnavi
ljudski otpad, nakot, najnižega soja.
Biće žrtva svecu mom i mojoj slavi,
kad napuste prljava zverska legla svoja

i dogmižu, kako samo hulje gmižu,
kukavički, samo kada ih je više…
Idi! Vidim kako polako pristižu.
Za mene ne brini i ne pitaj više,

jer moja će plata biti samo glave,
a budi siguran da će pasti mnoge.
Jedva čekam da se preda mnom pojave,
a ne boj se, neću doći im pred noge…

A plati’će skupo našu kuću svaku,
da će se pričati o tom’ godinama,
jer nestaće mnogi do tada u mraku,
pre nego nestanem ja u daljinama,

a iako padnem, ja znam zašto padam:
Za čast našu srpsku i za srpsku slavu.
Pričaće o meni Srbi, bar se nadam.
Reć’eš s njima i ti: Bio je u pravu!