Slavni generali iz celoga sveta,
pobednici ratni, i naši i strani,
najviših činova, zlatnih epoleta,
ordenima brojnim, sjajnim, ovenčani,

svesni veličine i važnosti svoje:
Kome se to oni, neskriveno, dive
i pred kim to tako s poštovanjem stoje!?
– Pred ženom iz zemlje gde heroji žive!

Ko li je ta žena lepa, časna lika?
Odkud joj na prsima to ordenje sjajno?
…Al’, čim joj se daje pažnja ovolika,
ne može nikako da bude slučajno…

Ne, nije slučajno! To je heroina
o kojoj je pisala štampa celog sveta,
među herojima ratnica jedina,
iz Gvozdenog puka, a ne saniteta.

Koliko je ratnih dobila ordena,
i mnogi muškarac može tek da sanja…
Ona je najodlikovanija žena
u svoj istoriji svetskog ratovanja.

Gvozdena dama iz Gvozdenog puka,
umesto brata, na ratište ode,
sestrinsko srce, ali muška ruka
i muška hrabrost, kad se bitke vode.

Kada vojni poziv dođe njenom bratu,
jedincu, na kome treba ostat’ kuća,
premladom, da klati može se u ratu,
ona se krenu put ratnog bespuća…

Hrabro se žrtvova. Ni suzu ne prosu!
Odlučno obuče vojničko odelo,
čvrsto steže grudi, dobro prikri kosu,
da niko ne pozna devojačko telo.

Iz bitke u bitku, da brata zameni,
da na porodicu ne padne joj srama,
k’o da je predaka, slavnih, prate seni,
hrabro u susret nožu i puškama…

Tekoše, krvavi, ratni dani dugi,
ali nije znala, ni htela da stane.
Smatraše normalnim da, kao i drugi,
zaradi, k’o orden, neke bojne rane…

I kada, u čudu, saborci shvatiše,
da je s njima celo vreme bila žena
i kad ne htedoše dat’ joj u boj više,
dalje ju je terala u rat dužnost njena.

Opet pravo u stroj, u odlučne bitke,
gde krv na sve strane kao kiša lije,
odlučno na puške i na sablje britke.
Sve do samog kraja rata stala nije.

Šta je srpska hrabrost, srpsko srce šta je,
celome je svetu tada pokazala
i mit će o njoj večito da traje…
U red je Srba najslavnijih stala!