Na brdu Čegaru, tu, nadomak Niša,
odlučna se bitka za Srbiju bila.
Srbi pod paljbom, meci kao kiša…
Na njih udarila nesrazmerna sila!

Jedan za drugim, talas od Turaka,
udara, al’ svaki o Srbe se slama.
Odavno krvava, srbska sablja svaka,
ali novi Turci stižu u masama.

Sinđelić u rovu, sa malo svojije’,
hrabro čast svoju i svih Srba brani.
Još se ljuto bije, predao se nije,
ali vreme nije na njegovoj strani…

Kako idu sati, Srba je sve manje,
a pomoć ne može ni od kuda doći…
Turci već pred rovom. Nasta pravo klanje!
Vidi: Pobediti Srbi neće moći…

Osim…?, ako bitku ne odluči žrtva!?
Odluka je bila laka za junaka!
Možda će njega da odnesu mrtva,
al’ će sa njim poći hiljade Turaka!

– Neka se spasava, ko može i hoće!,
viknu svojim, nade kad ne vide više,
pa barutu bliže primicat’ se poče…
U tom se i Turci njemu približiše.

Sa svih strana počeše u rov uskakati.
Sam je. Svi putevi sad ka njemu vode.
– Sad će vam Sinđelić pravi doček dati!
Opali u barut. U legendu ode!

Šest hiljada Turaka tad na Čegru pade.
Od jednog heroja? Pa zar treba više…?
Za budućnost Srbima pravi primer dade,
a drugi ga posle, k’o Tepić…, slediše!