Pri polasku na front, minut-dva slabosti.
Sreću žele majka, baba i djed stari,
borac još na Ceru i na Kolubari.
Najteže mu da se sa djecom oprosti…

Bože ja plačem! Je li to moguće?
Ja, koji smrti kezim se u lice,
koji u bijeg tjeram dušmane, ubice…,
plačem kada, krišom, izlazim iz kuće.

Plačem, brižno ljubim usnula mi čeda,
da ne čujem, plačno: -Tata kad ćeš doći…
Brine me samo ko će im pomoći
ako ih tata više ne ugleda.

I kad sam u rovu ta me slika prati.
Nečiji očevi moji su dušmani
i, sigurno, svako na suprotnoj strani
moli Boga da se čitav djeci vrati.

Što mi Bože dade srce ovoliko,
srce koje samo imaju heroji?
Ja sam sretan što se nikoga ne boji,
al’ nisam što mora voljeti toliko.

…Al’ htio, ne htio, boriti se mora
jer ovo nam vrijeme izbora ne daje.
Kada ćemo prestat’ slušat’ plač, vapaje…?,
sve do kraja rata nema odgovora.

Znam, mnoge će majke do tad zaplakati,
mnoge kuće ostat bez svog domaćina,
mnogi zažaliti oca, brata, sina,
žene ‘zalud čekat’ muža da se vrati…

Al’ se trže odmah, misli se postidi.
Zar on, vojnik, tako, k’o baba da zbori!?
Ratniku je sveta dužnost da se bori,
zaboravi na sve kada bitku vidi…!