Kad ono, onomad, Rusija zarati
protiv Japana, tad i Crna Gora,
k’o saveznik Rusije, prirodno, shvati
da svoj doprinos sama dati mora.

Sledbenici slavnog Kosovskoga mita
i čuvari Srpstva kroz teška vremena…
Kad se brani ponos, ništa se ne pita,
svi spremno stavljaju puške na ramena.

Među njima Lekso, Aleksa Saičić,
koji ne izazva pažnju baš ničiju…
K’o samo još jedan crnogorski tić,
s mnogo isto hrabrih, krenu za Rusiju.

Tamo ih čekaše junaci, i veći,
Kozaci, za koje rat je život celi,
a na drugoj strani…? Dovoljno je reći,
da su pola Kine bili zauzeli!

Ponos cele Azije, strašni Samuraji,
koji u sramoti sami sebi sude.
Takav kodeks časti, takvi običaji…
Kao da spadaju u neke nadljude.

Strašno je plašljivom čak i zamisliti
borbu Samuraja i slavnih Kozaka…
Imat’ takve borce može samo sniti,
osim ove dve, druga vojska svaka.

Među njima nema slabog, kukavice…,
Sablja o sablju… na sve strane seva!
Oštre im obrve i smrknuto lice…
Svaki u boj spremno, niko ne okleva!

Puške i mačevi, sablje i katane,
sevaju… i daju ton i svetlo sceni,
a kao rezultat, krv je na sve strane,
pa se od nje zemlja skoro sva crveni.

Seku se tako dok se ne umore
i raziđu se tek u smiraj dana,
kada ranjenike nose u tabore.
Primirja se tada drži svaka strana.

U tom viteškom, muškom takmičenju,
gde se ne oseti ni sitni trun straha,
nadmetanje dugo u odlučnosti i htenju,
dok svi od te borbe ne ostanu bez daha.

Niko ne pogazi datu reč vitešku.
Kada je primirje, stvarno poštuje se.
Niko da pokuša trik, napravi grešku,
da sram svom narodu, večiti, donese.

Tokom primirja, takvog, jednoga dana,
dok vojska, zaslužen, odmor svoj uživa,
izjaha Samuraj, ponos svog Japana,
poče da na megdan Ruse izaziva.

Pogledali su ga Rusi samo kratko,
a onda ih se odmah više javi,
ali niko tako, kao Lekso, slatko,
a i bio mu je stvarno takmac pravi.

Jesu Samuraji u Aziji slavni
i kod Azijata odmah strah probude,
al’ junaci behu Leksi preci davni…
Ne postoji strah, za njemu slične ljude.

Od srpske krvi i srpskije’ gena,
rastao na vrh crnogorskih brda.
Da se boji bitke…? Pa kod njih, ni žena,
ne bi se predala dok joj i prst mrda.

Iziđe Lekso, k’o da na pir ide,
a ne da megdan sa vitezom deli,
a i imali su stvarno šta da vide
bataljoni, obe, silne vojske, celi.

Pod crnim krznom, kao orlušina,
srete ga Samuraj, navik’o da plaši,
ali za strah ne zna krv, srpska, Leksina,
i sa gorim biše bitke preci naši.

Kada se viteški oba pokloniše,
jedan drugom, dužnu, počast da odaju,
krenuše u bitku, pa se sudariše.
Tuku, izmiču se, već dugo ne staju…

I kada god se u žaru sukobe
i kada mačeva krene teška zveka,
nastane strepnja; muk u vojske obe!
Jedna će izgubit’ najboljeg čoveka.

Trajaše dugo, sekli su se tako,
da boj iscrpi čak i posmatrače,
kad Lekso napade, bio se primak’o
Samuraju sasvim. Ovaj se izmače

i brzinom munje izvi se katana,
nađe put ka licu i krv se pojavi,
ali ne uzdrma momka iz Berana.
Započeti napad on samo nastavi

i zavitla sabljom, koja nađe metu.
Samuraja posla njegovim precima.
Pokaza Japancima i celome svetu
da na svetu nema borca k’o Srbina!