Još Kosovom vlada slaba polutama.
U magli, strpljivo, na slobodu čeka.
Neprimetno, izvori teku dolinama,
iz kojih se stvara snažna, divlja reka,

koja će opet Srbe da ponese
k’o divlja bujica, što sve redom plavi,
toliko da zemlja cela se zatrese
i da promenu veliku najavi.

Ćute brojne crkve, drevni manastiri…
Ćute i Srbi. Ćuti svo Kosovo.
A kad sve se tako neprirodno smiri,
sluti na promene i na vreme novo.

Mudri monasi, duge, sede brade,
zamišljeno gledaju teror nad Srbima.
Gledaju sva zlodela, koja im se rade
i koliko strpljenja još kod Srba ima,

a ima ga jer se pamti još i gore,
u vremena kad je beznadežno bilo.
Unucima stari dedovi govore,
kako se u ropstvu o slobodi snilo,

čekajući zoru, u sred duge noći,
sa svojom Crkvom i verom u Boga,
znali su da zora jednom mora doći,
jer pamtiše slavu hrabrog pretka svoga.

Kolektivno pamćenje oduvek nas krasi,
usmena, u narodu živi istorija…
Zato jasno vide budućnost monasi,
znaju da će opet vaskrsnut’ Srbija!

Jer Kosovo samo znači vaskrsenje
i novo buđenje, kad Srpstvo zadrema,
a kada se probude borbenost i htenje,
tad prepreke više za Srbina nema,

pogotovo kad se o svetinji radi,
a Kosovo jeste svetinja najveća…
Barutnim će mirisom polja da okadi,
Kosovskih junaka vojska dolazeća.

Srbi su čekali i po pet vekova,
a kamoli neće dve-tri decenije…
Boriće se za njega, hrabro, deca ova,
još krv Obilića izhlapela nije!

Jer Kosovo vraćaju uvek neki novi,
sinovi i unuci onih što su pali.
Juriće na Kosovo, kao sokolovi,
k’o što su im preci, pre njih, jurišali.