Knjige starostavne davno su pričale,
ono što su mudri odavno videli
i sve su nam slike šta će biti dale,
al’ mi u to nismo verovati hteli.

Sve što su stare knjige predviđale
i proroci mnogi, magovi, mudraci…,
opise što stare Vede još su dale,
evo ostvaruju đavolski ludaci!

Zavlada zlo i dođe Kali Juga!,
a s njima i sve što Kali Juga nosi:
pohlepa, nemoral i zla svaka druga…
Još zlo zemlju truje i Bogu prkosi!

Evo, već sve dođe! I već se događa…!
Tama je već zemlju skoro svu prekrila,
a iskra slobode, tek mala, se rađa,
dok zlo je već sasvim raširilo krila.

Više se ne krije u dubokoj tami,
već se pokazuje i na svetlu dana.
Šta li ga to, lukavo, na svetlo izmami…?
Ili mu dosadi tama neprestana…?,

toliko da oprez svaki zaboravi,
dozvolivši da mu svi vide nedela.
U punom se svetlu potpuno objavi!
Ali nije prava bitka još počela…

Bog još mirno gleda i pušta svakoga
da se u svom svetlu pravome pokaže:
voli l’ zlo il’ dobro, Đavola il’ Boga,
da li mu je Bož’je, il’ Đavolje draže.

On nikud ne žuri. Pažljivo testira.
Još priliku svakom za kajanje pruža
i za svoju vojsku vojnike već bira
i gleda kako da ih naoruža

i da ih oklopom najboljim ukrasi,
jer ta vojska mora da svo zlo raščisti,
da njegove kćeri i sinove spasi.
Svet nikada više neće biti isti!

On je tami samo pola sveta dao,
a i dao joj je samo pola dana
i svog obećanja stalno se držao,
da sa svetlom bude smena neprestana.

Mada mu je svetlo uvek dete bolje,
koje se trudi da oca veseli,
a tama mu donosi tugu i nevolje,
na ravne im časti, svet i dan podeli.

Al’ tama, k’o tama, umaženo dete,
hoće sve za sebe, drugom ne da ništa,
ne misleć’ na kazne, što od oca prete,
poput umaženog kakvoga derišta.

Al’ i dobrom ocu dođe kraj strpljenja,
pa odluči redu dete da nauči.
Ono, bezobrazno, neće da se menja,
i dalje otima, neće da se muči.

Nije naučilo da ikoga gleda,
nit’ da kome daje, samo da uzima.
Ne samo da pola sveta svetlu ne da,
već bi i da otme sve što svetlo ima.

Tako se raširi po čitavom svetu,
a sve što se rastegne, to postaje tanje.
U želji da pravi samo zlo i štetu,
radujuć’ se što je svuda svetla manje,

nije primetila da po malo puca,
i da joj se rupe stvaraju na telu,
a da kroz te rupe sunce već svetluca
i malo po malo svetli zemlju celu.

Evo joj je telo sasvim ispucalo,
do te mere da se na komade kida
i više nije puno joj ostalo,
priteralo ju je svetlo već do zida.

I vreme je bilo da se svi uvere
da ima pravde i da Boga ima,
da sa zemlje svo to zlo i tugu spere,
da radost zavlada i smeh među svima,

da zaigra srce svima u grudima
kada ukućane vide nasmejane
i da ozarena budu lica svima.
znajuć’ da su strašne prebrodili dane.

Tama se još trudi da uplaši koga,
da svetlo zaseni i da mrak donese,
al’ sad ljudi opet veruju u Boga
i niko se više od straha ne trese,

A vi Bož’ji ljudi, sad dobro gledajte:
Sad kad su pri kraju, zli će da paniče.
Vi se uplašiti tom drekom ne dajte,
kad, u smrtnom hropcu, zlo počne da riče.

Počeće da mlati repom i papcima,
Pokušati da se za nešto uhvati,
da povuče svakog kog kraj sebe ima.
Vi zato ne smete blizu njega stati.

Samo ne verujte da će zlo da traje,
ako verujete dajete mu snagu…
Odbrajajte zajedno zadnje otkucaje
tvorcu sve nevolje, nezasitom vragu.

Jer i Bog je počeo da mu odbrojava
zadnje dane. Vala, dosta mu je bilo…
Brzo ćete videti da zora svanjava,
a onda da se sasvim razdanilo.

Teško vam je verovat’. Još se bori tama
i senke utvara okolo se viju,
al’ budite bezbrižni, jer Bog je sa vama.
Vera vam je važnija sada od očiju.

Te utvare ne mogu nikog da odvuku
ko ne gleda u njih, ko ih ignoriše.
U kolu brat brata nek drži za ruku
i ne dajte kolu da prestane više.

I tad ste bezbedni… Ništa vam ne mogu,
sto ratova, bolesti i najgorih zala,
sve dok su vam lica okrenuta Bogu
i dok vam je Kola, Slave i Gusala.

Kolo tamu tera, vraća staru slogu.
Gusle dozivaju pretke vam, junake,
a tada vam ništa nikada ne mogu,
tad ste zaštićeni od nevolje svake.

Vaša je Slava dokaz vere vaše.
Ona je veza s vašim pra precima,
koji mnoge dušmane do sad nadvladaše,
a njihove krvi baš u vama ima.

Nek se gusle čuju! Svuda, na sve strane…
Taj zvuk koji, lako, svo zlo rasteruje.
A kolo! Kolo ne sme da prestane!
I pesma nek se na sve strane čuje!

Nek’ svako odbraja, neka svako broji,
zlu, poslednje dane i poslednje čase,
sa svakim korakom. Neka se ne stoji,
kolo mu neće dati da se spase.

Nek’ se igra kolo u svakome selu!
(Svi igrajte ono kolo koje znate)
Nek’ je uvek mladost i snaga na čelu,
a ostali, redom, samo neka prate.

Samo nek’ se igra, samo nek ne staje!
Nek’ se prvi rukom za zadnjeg uhvati.
Krug znači da život nikad ne prestaje:
Na kraju se svako na početak vrati!

U svetome krugu, što besmrtnost znači,
i vi ste besmrtni i Bog je sa vama.
Od svake nevolje vi ste tada jači.
Svako zlo i nevolju takva sloga slama.

Zahvaljujuć’ Kolu, Guslama i Slavi,
za vas nema brige. Bez straha gledajte!
Još će se, kratko, borba da nastavi,
ali se vi izvući iz kola ne dajte.

Kad se kolo okreće, tad je neprobojno
i sve što ga udari od njeg’ se odbije,
jer svako je kolo ko vozilo bojno.
Zato nek ne stoji kolo, nek se vije,

jer onda ste jači od svake tvrđave
i od bilo koga neprobojnog zida,
i kakve god da sile se pojave,
kolo ih odbija, ono se ne kida.

S verom se držite, složno, u svom kolu,
do samog svanuća, dok sasvim ne svane,
kad kraj doć’ će nesreći, tami, zlu i bolu.
A tad slav’te u kolu svetle sretne dane

i neka vas kolo kroz sav život prati,
u svadbi, na zboru i u ljutom boju.
Uvek će vam sreće, il’ hrabrosti dati
i prenosit’ poruku celom vašem soju.

Vi ćete nestati, al’ kolo ne sme stati,
morate ga predati pokolenju novom,
koje će ga onda sledećem predati,
prenoseći priču o vremenu ovom,

kao i guslama, na svačijoj slavi,
koje će, praćene pesmom od guslara,
kroz koje se predak i sveti duh javi,
da podseća decu na vremena stara,

jer trajanja ima dok je prenošenja
iskustava predaka svojim unucima,
koji su morali uvek nać’ rešenja,
kakva god da sila bila je pred njima.

Tradicija predaka nek vas uvek prati.
I kolo… Kolo nikad ne sme stati!