Našu decu nije pobedio NATO,
iako je nadmoć u brojnosti im’o,
Albancima slao pomoć obilato:
Bombardov’o Srbe, špijunir’o, snim’o…

Zalud im je bila i nadmoć brojčana,
Foke i SAS – ovci, Gurke, savetnici…
Nije popustila ni za tren odbrana,
ispod kiše bombi u paklenoj bici.

Tu se pokazalo, da kroz sva vremena,
srpske majke samo rađaju junake.
Samo im se smenjuju bitke i imena,
ali pokolenja liče na predake.

Mislili smo da su sa Lazarom pali
svi junaci i da tu se Srpstvo gasi,
ali su im geni u krvi ostali,
onih što se rađaju da se Srpstvo spasi.

Mada skoro deca, s osamnaest leta,
nosili su gene Kosovskih junaka,
s takvom krvlju ništa, ni mladost, ne smeta:
gen se odmah seti krvavih bitaka

i samo nastavi gde je nekad stao,
u novome telu, iz starog što niče,
kao da je samo na trenutak pao.
Njega se ni mesto, ni vreme ne tiče,

jer tela su samo vozila za gene,
krvlju se prenose kroz mnoge vekove…
Zato, ti mladići, čvrsti kao stene,
spremno dočekaše osvajače nove.

Napadala ih je strašna sila mraka,
koja se na njih sa svih strana slila,
al’ nijedna sila nije tako jaka,
da bi u Srbiji Srbe uplašila.

Padale su bombe, al’ duh nije pao…
Nije se čulo ni kuku, ni jao…
Nije im za Srbiju ginut’ bilo žao.
Nastavlj’o je drugi, gde je jedan pao!

I zato Košare nikad nisu pale
i samo lažovi mogu reć’ da jesu,
već su nam junake ovog doba dale,
koji će nam novu slavu da donesu.

I na Gorožupu i na brdu Paštrik,
gde su od dečaka postali heroji,
pokaz’o je srpski vojnik svetli lik,
graničara koji smrti se ne boji,

sa srpskog međaša koji se ne miče,
nastavljajuć’ putem slavnijeh predaka,
o kojim k’o dete slušaše iz priče,
a srpska je priča o junaštvu svaka!