Kosovo je večni oltar boga Kosa,
boga mrtvih koji večno žrtvu traži.
Kosmat, kosu nosi, kosom poljem kosi…
Srbi su večno na njegovoj straži.

Iz svog večnog hrama Kos samo izlazi,
kad zadatak dobije da pokupi svoje:
One što se osile i, u divljoj snazi,
kažu da se Bož’jeg zakona ne boje,

a on samo vrši pravdu Višnjeg Boga,
koji kroz njeg’ zakon večni pokazuje:
dobrim nagrađuje svog slugu vernoga,
a kažnjava ko mu se ne povinuje.

Dugo i strpljivo oštri kosu svoju,
da se malo loši u zlu poraduju,
a kad su sretni, u punom spokoju,
njegove otkose mogu da začuju.

Srbi su Kosovi večni sveštenici,
što za oltar smatraju svo njegovo polje,
opstaju na njemu u večitoj bici,
zbog njega na Kosovu brojne bogomolje.

Stara ratničko-sveštenička kasta,
što pronosi vatru znanja kroz vremena,
kroz vreme i prostor, davno nekad nasta:
ostade do danas neiskorenjena!

Od Indije stare i od Vavilona,
Asirije, Persije…, do današnjih dana,
stara znanja čuva i prenosi ona,
kroz sve milenije, brojne, sačuvana.