Bjelovarski garnizon dade dva heroja:
Jednog oficira i jednog vojnika.
Ni manje vojnika, ni većega boja…
Dva Srbina protiv mora protivnika!

‘Devedeset prva. Pobuna Hrvata.
Garnizon okružen. Nema pojačanja.
JNA naredbu Tepić ne prihvata!
Da se izdajniku predaje i klanja…!?

Oficirskom čašću i zakletvom vođen,
da izdati neće ni po koju cenu,
(nije zabadava kao Srbin rođen),
odluči da brani čast mu poverenu.

Magacin oružja da tek tako preda…!?
Kako k’o oficir živeo bi dalje…!?
Tražio je pomoć, ali vrh je ne da.
Niko ni podršku da mu bar pošalje.

Kada Tepić vide da pomoći nema,
da oružje mora bez borbe da preda,
nije postojala nikakva dilema:
– Povuc’te se deco! – odmah zapoveda.

Kad naredi Major, slušati se mora:
– Svi se udaljite!- komandu je dao.
Svi su poslušali naredbu majora,
al’ Stojadin Mirković nije poslušao!

U transporter uđe, dejstvovati stade,
da štiti Tepića u slavnome delu.
Svoju svetu dužnost vršit’ ne prestade,
sve dok mu je duša bila još u telu.

A kad mu se duša na nebesa pela,
vatromet ugleda, što jača sve više…
U tom ga i duša Tepićeva srela…
Dve herojske duše osmeh podeliše!