(Inspirisan dok. filmom “Ajnštajnova supruga” – Nikol Vulmington, 2003)

Briljantnog uma beše Mileva,
sjajnih naučnih rezultata,
mogla je o samom vrhu da sneva,
sva joj se otvaraše vrata.

Matematika joj je ljubav bila,
za nauku imala je dara,
ali nikada nije učila
kako se čuvati od lešinara.

Nije primetila jednog takvog,
kad joj se, gmižući, primakao.
Nizak, izgleda gadnog, ljigavog,
od nje sve je krao.

Kako da se s lopovom bori…?
Od Boga poštenje joj dato,
a kraj nje se teški kradljivac stvori,
dobro istreniran zato.

Ona je nosila dobrote gene.
Sažaljiva uvek je bila,
pa se, naivnošću srpske žene,
na spodobu sažalila.

Uz njeno ime on se diže,
do mere da i on poznat posta.
Od nje pokrade sve što stiže,
da njoj ništa ne osta.

Prosečan, da bi šta otkrio,
bez duha, ideja ili znanja…
Ni za šta sposoban nije bio,
Ona mu pisala predavanja!

Njene izume sebi pripisa.
To je i druge nerviralo,
pa je pitaše – što to da?,
al’ njoj do nauke beše stalo…

Govorila je: A šta mogu…?
Da proturečim mužu svom…?
Ništa se ne može sakriti Bogu…,
a ja čuvam svoj brak i dom…

A on je krao, nije stao,
sve dok nije pokrao sve,
od njenog znanja poznat postao,
pobrao svetske nagrade,

a kada je video da je u stanju
da živi, od plena, bez nje,
nije više mario za nju
i ode kod rođake,

da živi sa njom kao sa ženom.
Da li tu treba komentara!?
Da živi sa svojom ženom poštenom,
a da je s rođakom svojom vara…!!!

Tako… Mileva sa decom osta,
koja su imala njegove gene,
i simbol žrtve jadne posta,
umesto najumnije žene!