Oni su sejali junaštva seme,
čije će plodove pokolenja žnjati.
Znali su da treba proći neko vreme,
pre no što seme plodove će dati,

al’ oni krv su spremno posejali,
i živote svoje, u zemlju Srbalja
i slatko su ih za unuke dali,
da pokažu kako umirati valja,

za nešto što će slatkog ploda dati,
za vremena buduća i za večnost rase,
jer mi odlazimo, rod mora opstati…
Slatko je umreti da se Srpstvo spase!

Da Miloša nije bilo Obilića
i drugih, pre njega, što su život dali,
ne bismo imali slavnog Sinđelića,
ni majora Tepića ne bismo imali…,

jer prvo neko mora primer dati,
baš takav da celi svet mu se zadivi,
koji iz predanja ne može nestati,
koji će u rodu doveka da živi,

pa će takav primer, zasejano seme,
davati ploda i kroz milenije…
Obilića pamtimo i u ovo vreme…
Uspomena na njega još iščezla nije!