Kad na pravdu krene nesrazmerna sila,
malo ko se drzne da tad pravdu brani.
Ma koliko sila nepravedna bila,
kukavci su uvek na jačega strani.

U svom jadnom strahu i moralnoj bedi,
ne samo da ćute, već i navijaju
da jaka nepravda tad pravdu pobedi.
Oni čak i svoga doprinosa daju!

Iskeženih zuba i gadnih grimasa,
laju, čini im se i oni su jaki…
Napada na pravdu ta truležna masa,
a beži od sile, kao i pas svaki.

A kada se neko iz te mase javi,
jer ne može prihvatit’ tu ulogu sluge
i drzne se da se krivdi suprostavi,
opasan je: budi poslušnike druge.

Ko je on da od svih misli drugačije!?
Ko je on da pravdu od svih drugih brani?
Pa je li on njihov…? Il’ možda i nije…!?
Ako jeste, što je na suprotnoj strani…?

Samo najhrabriji naspram mase stane
i kaže im, pravo, istinu, u lice,
razdrma te jadne mozgove isprane,
da shvate kakve su bedne kukavice.

Svi su zastiđeni tim moralnim činom.
Zbog tog, puni besa, svi na njega krenu…,
a on tad zablista punom veličinom,
držeći ponosno glavu uspravljenu,

odbijajuć’ da je od straha, povije,
da pravednost njegovu oproste mu krivi,
njemu, na kom krivice nikakve i nije.
On baš tad zablista, jer za pravdu živi!