Ko god spremno ide gde se bitka bije,
svako zaslužuje da se junak zove,
ali niko tako kao megdandžije.
Oni samo kao pobednici slove!

Tu udara samo jedan na jednoga:
mere svaki pokret, svaki izraz lica,
nemajuć’ se uzdat više ni u koga,
osim svoga srca, glave i mišica.

Znaju, samo jedan od njih će da živi,
a drugome ide sa ramena glava.
Jednome će celi narod da se divi,
a drugome nestat’ čak i stara slava.

Nijedna zemlja nema megdandžija,
kojima bi mogla tako da se hvali,
koliko je imala i ima Srbija.
Teško bi sve od njih sada nabrojali.

Od našeg Miloša, slavnog, Obilića,
Banović Strahinje, Visokog Stefana,
Lekse Saičića i Janka Katića,
pa do Hajduk Veljka, Kursule Jovana,

Janka Mitrovića – Janka od Kotara,
njegovog sina, Janković Stojana…
Od takvih se ljudi slava roda stvara,
naša istorija tako je pisana.

Svaki od njih mog’o bi svud’ bit’ prvi,
u svakoj vojsci… Oni su nadljudi,
a tvoji su preci, njihove si krvi.
Zato se potrudi. Ravan njima budi!