Vuci, Vulci, Vilci…, tako su nas zvali.
Vuk je naše ime, deo prezimena.
Na grbu smo vuka oduvek imali.
I ti si potomak vučijeg plemena!

Vuk ti je otac, vuci ti dedovi,
Vučica te majka mlekom zadojila.
Vuk nije plen, već onaj ko lovi.
Oduvek je lisica plen za vuka bila.

Zato se trgni, iz sna se probudi:
Nemoj da se vučeš nisko k’o lisica!
Podigni glavu i ponosan budi:
Vuk ti je otac, majka ti vučica!

Nisi rođen k’o pas, šakal, nit’ hijena.
Zec, ovca i srna nisu društvo tvoje.
Tebi je sudbina druga namenjena:
ne da se bojiš, već da te se boje.

Prihvati dužnost! Ne gledaj u stranu!
Od kad se povuče, svud nered nastade.
Vukovi moraju na put tom da stanu,
vidite šta lisice svud okolo rade.

Dosta je igre, mora se odrasti,
prihvatiti dužnost za koju si rođen.
Pravi redar ne može s lopovima krasti:
on je redom, čašću i poštenjem vođen.

Raspustiste čopor, a lisci se množe:
vučiće vam kradu, kradu vam vučice…
Organizovan ih, samo čopor može,
probuditi. Moraju videt’ vuč’je lice.

Tek kad se suoči lisac s pravim vukom,
s njegovom snagom, njegovim zubima,
s čvrstim pogledom i sa čvrstom rukom,
tad je svestan kakvog protivnika ima.

Nismo mi ovce i nismo mi stado,
tu su priču doneli sa Bliskog istoka.
Zbog te priče, Srbin vekov’ma je strad’o.
Mi smo gospodari, a ne sitna stoka.

Od postanka sveta, mi smo vuč’je pleme,
a vuk se ne boji. Njega se svi boje!
Da se probudimo, već je došlo vreme…
Zar vuku lisice sudbinu da kroje…?

Ne shvataju: vuk je samo u snu bio,
uspavan bajkama gde ovce caruju,
a sada se, ljutit’, sasvim razbudio.
Sad će zavijanje njegovo da čuju:

Sa brda se opet vuk s vukom doziva,
spuštaju se čopori opet u doline.
Uskoro će lisica opet da se skriva
u svoje mračne, duboke jazbine.