Pravi junak ponosi se pobedom nad junacima,
a prezire one koji junače se nad nejači.
Takav ne bi verovao da bednika takvih ima,
da im decu ubijati u sred rata nešto znači,

a kamo li kada se baš o Nemačkoj vojsci radi,
što su sebe predstavljali k’o da časni su junaci,
pa zločin u Kragujevcu svu Evropu iznenadi,
pred streljačkim vodom kada nađoše se srpski đaci.

Gde, nemačkom, tom majoru ljudskost, čast i moral biše,
kad komandu vodu dade da pucaju u civile,
kakvi ga to roditelji nesretnoga odgojiše,
a i onim što pucaše, gde su savest i čast bile.

Za sva dela i nedela na kraju sam Gospod sudi,
ali nekad kazna stigne brže nego si mislio,
nekad Gospod baš odluči da izvrše kaznu ljudi:
a ubici srpske dece, Veselin je dželat bio.

On je znao: za nedela, Nemca čeka kazna neka,
za đake iz Kragujevca, učitelje i civile,
ali bio je nestrpljiv, nije mogao da čeka:
srce, glava, a i ruke, osvete su željne bile!

Čekao je da se major iz provoda noćnog vrati
i tek što ponoć prođe, kada svako u san pada,
major, s glavom pod jastukom, u smrtnome hropcu shvati:
– I kad ti se čini možeš, nemoj silit’ se nikada!

Smrt u liku Veselina, kroz otvoren prozor uđe…
Dželat prosta žrtva posta i krik zapara tišinu.
Ubij’o je, bi ubijen, sudbinom, sred zemlje, tuđe.
Najslađe je kad ubice civila i dece ginu!

Dok ponosno, ćutke, deca, prihvatiše Bož’ju volju,
u smrtnome hropcu major, dočeka smrt puno goru.
Uspravnog su čela, deca, pala na svom cvetnom polju.
On, u strahu, noću, skonča, noseć’ u smrt strašnu moru.