Hiljadu sto šezdest i osma godina.
Na ostrvu Rujno Vidovdan se slavi.
Jun je: radost, graja… Pogledat’ milina!,
Al’ tad gost se, nezvan, niotkud pojavi.

Uđoše u grad, neočekivano,
sa biskupom svojim, Absalonom, Danci,
čije ime Srbima beše dobro znano:
već su im Krstaši dugo bili znanci.

Baltikom već dugo behu krstarili,
prodajući Srbima novu, Rimsku veru,
al’ Ranići verni precima su bili.
Znali su za pravu tuđinca nameru:

Da ih od predaka tom verom odvoji
i tako ih liši njihove pomoći.
Kako bi pod tuđinom mogli biti svoji…!?
Nisu putem izdaje roda mogli poći!

Al’ Krstaši nisu imali strpljenja,
više da se služe samo trikovima.
Videć’, pleme Ranići veru da ne menja,
pošto i ovako dosta sreće ima,

pa ne vidi razloga da tuđinca sluša,
a da zbog njih predaka svojih se odriču,
jer su znali: preci krv su im i duša.
Glupošću su smatrali tuđinaca priču.

– Vi tražite od nas da se odreknemo,
praiskonske vere sopstvenih predaka.
Vi, što laži gledate i prevare, nemo…!
Vi, koje krase nečast i zla svaka…!

Vi nemate srca, dobrote, poštenja…
Znate vi da svađa iz podele niče!
Kada jedno pleme svoju veru menja,
ono se predaka i braće odriče.

Teklo je to tako, dugo vekovima…
Saksonci i Danci dugo su čekali
da prodaju svoju veru Ranićima,
ali se sa Rujna Srbi nisu dali.

Papa je pritisk’o: – Ne čekamo više!
I sve se to desi baš tog Vidovdana,
kada se za slavu Srbi okupiše:
dođoše Krstaši mnogi sa svih strana,

pođoše da ruše sam kip Svetovida,
koji simboliše svevidećeg Boga,
koji sve to vidi i koji svet vida,
niste nikad videli bestiđa takvoga:

da vam ljudi dođu, k’o gosti, na slavu,
vi ih dočekate, da ih počastite,
a oni vam pokažu svoju narav pravu:
Ludost bezumnika, zlobu konvertite…

– Pa ako je moćan, neka se sam brani…
Vidite, od vašeg, da Bog naš je jači
Srbi su gledali, k’o hipnotisani,
kako gosti dolaze kao osvajači.

Saksonci i Danci, srpski konvertiti,
što su Svetovidu žrtve prinosili,
k’o bi verovao danas će rušiti,
onog kome su se vekov’ma molili…

Dođoše uskoro i misionari.
Ranići ih teraše, ali opet dođu…
Srbi se držaše sve dok lisci stari,
Rimljani, ne kupiše njihovoga vođu.

…Preko puta Rujna, uskoro, u Streli,
nikoše ogromne, strašne katedrale.
Tako su Krstaši strah uneti hteli
u one rodu verne preostale.

I tako, od toga, davnog, Vidovdana,
pa preko Kosova, do ovog vremena,
dušman uvek napada Srbe toga dana.
Je l’ lekcija više jednom naučena!?